Večnosti

Tvoja ruka me je obavila, a meni se vreme zaustavilo. Milioni delića slike usporeno su se sklapali predamnom dok tvoja ruka nije bila oko mojih ramena. Osetila sam se kao da me niko nikada pre toga nije zagrlio. Te dve sekunde pretvorile su se u večnu uspomenu, snimile su se u bespovratno i sada dodajem taj snimak ovom mozaiku savršenstava koji pažljivo sklapam ceo život. Želela sam da me grliš malo jače i malo duže, jer me je uznemirio osećaj prolaznosti svakog trenutka, osećaj da je svaki sledeći trenutak možda i poslednji, a da ću ja ostati zarobljena u svom mozaiku savršenstava, i da ću ga okačiti na zid i gledati, vezana za mesto iz kog ne umem da se pomerim. Pitam se, zašto je stvarnost nekada toliko upitna i zagonetna, dok su moje misli toliko jasne… zašto osećam pritisak neizvesne realnosti, dok su mi osećanja zaprepašćujuće realna? Plašim se koliko svaki trenutak trajno nestaje, gubi se, i ovaj, i sledeći, i dok ih izgovaram već su prošlost… i tako jurim trenutke, preklinjem ih da ne odlaze, ali jedino sto uspevam da uradim jeste da prepoznam savršen trenutak poput onog kada me grliš, i da taj trenutak pretvorim u malu večnost. Da ga pretvorim u trenutak koji će živeti za sebe, u nekom svom magičnom svetu.. u svetu gde svaki trenutak traje zauvek. No, jedna stvar me večito zbunjuje… Zašto čovek komplikuje trenutke, žašto ih gubi u moru bezličnih razgovora i igara, zašto dozvoljava da strah i nepoverenje osude trenutke na tako surovu propast?! Zar ne shvatate da je život serija trenutaka koji prebrzo odlaze, koji su izgubljeni i neiskorišćeni za to da se pretvore u večne. Boli me pomisao da izgubim i jedan od tih trenutaka, a opet mnogo ih je izgubljeno, i guše me… guši me svaki protraćeni momenat! Čujem ih kako viču iz nekog tamnog prikrajka i govore mi da ne gubim vreme, jer ga nemam! Nemam vremena!! Imam samo trenutke i moram ih pretvoriti u večnost! Hvala ti na maloj večnosti u ovoj gomili ipraznog sveta i veštačkih ljudi. Činiš da moje srce procveta svaki put kada me dodirneš, ali ono i svaki put pomalo uvene kada odeš. Realnost nikada nije bila lepša, ali i surovija u isto vreme.I tako se preplićemo, misli, osećanja, beskonačni momenti čiste lepote, strah od prolaznosti i ja… Ja, akter svakog tog delića… I tako svi zajedno jurimo večnost, jurimo je zauvek!

Advertisements

One thought on “Večnosti

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s